Чисто Братство Милићевића

Од сложеног породичног стабла, које се кроз вишевековни период далеке прошлости развијало и гранало, настали су бројни огранци, а од једног виталног огранка горостасни изданак МИЛИЋ Властелиновић. Милић је родоначелник братства Милићевића. Од њега се у вишевековном периоду развило знаменито породично стабло – генеалогија братства Милићевића.

 

Билећке Рудине Матица Братства Милићевића

Милић Властелиновић се почетком друге половине XVII века доселио са Вилуса и настанио се у Билећке Рудине. Био је гласовит по јунаштву и знаменитом пореклу.

У том периоду Билећке Рудине са широм околином биле су у саставу бановине Будећа. Поседи Бана Будућа простирали су се са истока од Бадова Мрамора на Вучјем Долу до Крњина Камена на западу и захватали су скоро целу северну половину билећког среза.

Милић се оженио ћерком Бана Будеца и у Билећким Рудинама засновао свој дом и формирао породицу у месту Продол. Његов породични дом налазио се у непосредној близини двора његовог таста Бана Будеча. Имао је синове: Мића, Милуна, Јевта, Јована.

У народу је остало памћење да је Бан Будец био деда браће Милићевића, па по томе, Ј. Дедијер у време свог истраживања, крајем XIX века, наводи да се веровало да од Бана Будеца воде порекло сви Милићевићи у Рудинама и у Невесињу. На основу релевантних чињеница Бан Будец био је деда по мајци браће Милићевића, а деда по оцу чувени Раде звани и Харамбаша Вук.

Милићеви синови су живели и одрасли у свом дому у породичној задрузи у Продоли. Крајем XVII века Милићеви синови развили су нове породице са бројним потомством. Сви потомци Милићевих синова презивали су се Милићевићи, по свом гласовитом претку Милићу. У Продоли, у првом Милићевом дому, где му се развила породица и родила његова четири сина, је матица братства Милићевића.

Билећке Рудине Матица Братства Милићевића

Милић Властелиновић се почетком друге половине XVII века доселио са Вилуса и настанио се у Билећке Рудине. Био је гласовит по јунаштву и знаменитом пореклу.

У том периоду Билећке Рудине са широм околином биле су у саставу бановине Будећа. Поседи Бана Будућа простирали су се са истока од Бадова Мрамора на Вучјем Долу до Крњина Камена на западу и захватали су скоро целу северну половину билећког среза.

Милић се оженио ћерком Бана Будеца и у Билећким Рудинама засновао свој дом и формирао породицу у месту Продол. Његов породични дом налазио се у непосредној близини двора његовог таста Бана БудечаИмао је синове: Мића, Милуна, Јевта, Јована.

У народу је остало памћење да је Бан Будец био деда браће Милићевића, па по томе Ј. Дедијер, у време свог истраживања, крајем XIX века, наводи да се веровало да од Бана Будеца воде порекло сви Милићевићи у Рудинама и у Невесињу. На основу релевантних чињеница Бан Будец био је деда по мајци браће Милићевића, а деда по оцу чувени Раде звани и Харамбаша Вук.

Милићеви синови су живели и одрасли у свом дому у породичној задрузи у Продоли. Крајем XVII века Милићеви синови развили су нове породице са бројним потомством. Сви потомци Милићевих синова презивали су се Милићевићи, по свом гласовитом претку Милићу. У Продоли, у првом Милићевом дому, где му се развила породица и родила његова четири сина, је матица братства Милићевића.

Милићеви поседи

Рудине су биле погодне за узгој стоке, па је Милић своју породицу усмерио на гајење стоке и трговину на велико. У време ратова између Турске и Млетачке Републике стока је много тражена од стране Млечана, па је Милић отпремао стоку у приморје и на велико је продавао по приморским местима за потребе Млетачке војске. Продајом стоке убирао је значајне приходе, које је улагао у земљишне поседе. У последњој деценији XVII века, Милић је знатно увећао поседе, који су се простирали јужно од ћуприје на Цепелици, северно преко Бијелих Рудина на предео Плане, те западно од Крњина Камена у правцу истока до иза Вучја Дола и планине Тисовице.

У свом раду "Херцеговина", Ј. Дедијер описао је херцеговачке породице и истакао је знамените породице: Љубобратић из Љубова и разгранату породицу Милићевић, која је имала велике поседе.

Милић са својим бројним потомцима, развио је крајем XVII века, трговину са стоком, од чијих је прихода убрзано ширио своје поседе према истоку и северу. Тада Милићеви поседи чине велику кнежевину, а њему као старешини велике породичне задруге, припало је кнежевско достојанство. Милићева породична заједница брзо се увећавала новим породицама, па се почињу расељавати из матичног дома и на друга сигурнија места на Билечким Рудинама. Милићев најстарији син Мичо, са породицом и родитељима, настањује се у Крушевом Долу, а његова браћа Милун и Јевто померају се северније испод Топле Продоли, где изграђују нови дом за своју породичну задругу. Њихов најмлађи брат Јован са породицом остаје у матичном дому, а потом се настањује у непосредној близини Језера, испод Орашја. Нешто источније од свог дома испод Топле Продоли, браца су изградила појате и торине за зимски боравак стоке. Ту се стока умножавала па се тај предео назвао Закотине. Североисточно од Закотина, налазио се убао или појило за стоку, које је временом затрпано наносом. На источном простору Рудина била је богата испаша, а посебно око Језера у које се дуго акумулирала вода, а где се појила стока. На том простору браца су изградила колибе и торине, где је стока боравила до касне јесени. Сва браца са породицама и даље су чинили велику породичну задругу, где су се главни послови распоређивали од старесине задруге, родоначелника Милица. По том распореду најстарији Милићев син Мичо посао је у хајдуке и са својом дружином штитио је свој род и свој народ. Средња браца бавила су се трговином стоке по приморју. Милунов унук Илија и Јевтов син Ристо, у време продаје стоке на приморју, боравили су на свом купљеном поседу "влакуси" у селу Цибац код Дубровниика. Најмлађи Милићев син Јован бавио се узгојем и откупом стоке и припремао је за продају. Своја велика стада у летњем периоду Милићева породична задруга диже на испашу у брдске пределе и то на своје источне поседе око Вучјег Дола и Тисовца. У атару засеока Обљај налази се пространи Милићев До, у облику увале, а на средини тог Дола је велика локва у којој у току целог лета има воде, па она слузи као појило стоке. На Милићевом Долу могло се покосити око два стога сена. По предању, на том пределу био је Милићев Катун.

Сукоби са Турцима

У другој половини XVII века, а посебно у периоду Кандијског рата, као и касније Морејског рата, Турци су чинили честе освајачке и пљачкашке походе на просторима Старе Херцеговине, Црне Горе и шире, током којих су пљачкали српску имовину, а народ одводила у ропство и продавала као робље. Сурови турски пљачкашки походиимали су за последицу масовно организовање српског живља на просторима Херцеговине и сире и стварање анти-турског отпора. Српски народ се организује у хајдучке чете и устаничке одреде које су се супростављале турским насртајима.Посебно се жестоко супротстављала хајдучка чета харамбаше Четка Властелиновића (брата Милићева) у којој је хајдуковао Милићев најстарији син Мићо.

Антитурски походи хајдучке чете и устаничке одреде под водством православног свештенства и под окриљем Млетачке Републике су задали тежак ударац турским освајачима. У таквим походима је од Турака ослобођен Рисан – 1684. године и Херцег Нови – 1687. године. Млечани су уз помоћ српских устаника, а посебно хајдучких чета успели да заузму Херцег Нови са околином и да протерају све муслиманске породице и турску власт са тих подручја. Тада су се муслиманске породице разбежале у више праваца и то: у правцу Требиња, Клобука и Никшића. У то време турска власт пребегла је из Херцег Новог у Слано, а касније и у Требиње.

Због тога је турска власт све више злоставља српски живаљ по Старој Херцеговини. Масовна сеоба избеглих муслиманских породица из Херцег Новог у правцу Клобука и Никсица била је опасност за српско становништво које је живело на подручју Вилуша. Тада је велика породична задруга Властелиновића, браће Милићеве, који су живели на Вилусима, била приморана да пред налетом окрутне муслиманске масе, напусти своје домове и поседе, и доселе се у Билећке Рудине, где су се привремено сместили код свог брата Милића. Милић је убрзо своју браћу Властелиновиће настанио на своје поседе на подручју Плане. Породице које су учествовале у анти-турском отпору у периоду Кандијског и Морејског рата, а под окриљем Млечана на простору Херцеговине биле су у сталној опасности од турске освете, па их је Херцеговачка митрополија преселила у ослобођени млетачки ентитет у Топлу, код Херцег Новог.

Тај процес расељавања око 300 српских породица одвијао се крајем 80-их и почетком 90-их година XVII века, под вођством владике Саватија Љубобратића.

Након протеривања турских породица из Херцег Новог од стране српских устаника и хајдучких чета, те њиховог привременог насељавања око Требиња, Клобука и Никсича, турска власт све чешће организује освајачке походе у циљу заузимања поседа Бана Будака. Тим походима жестоко су се супротстављале хајдучке чете, али су Турци све окрутније и масовније нападали на источне делове његовог поседа. У време Кандијског и почетком Моорејског рата, Бан Будец је подржавао српске устанике и хајдучке чете у анти-турском отпору и био на страни Митрополије и Млечана. У тим тешким условима травнички везир позове Бана Будеца почетком последње деценије XVII века да дође у Травник на договор по питању бановине. Бан се одазове на позив везира, а Турци га на превару убију у Травнику. После убиства Бана Будеца, његова породица била је у великој опасности од турског злостављања, па је била присиљена да напусти своје поседе у Билећким Рудинама и дворе у Крушевом Долу и да се 1694. године исели у Попово Поље. Наредне 1695. године банова породица се под вођством Владике Саватија Љубобратића, сели из Попова Поља и настањује се у околину Херцег Новог у селу Мојдез. Након погибије Бана Будеца, турска власт уз помоћ муслиманског живља напада поседе Бана Будеца и заузима југоисточне поседе. Тада су заузели поседе у Цепелици, ширу околину изворишта Требишнице и источни део Рудина, где насељавају муслиманске породице. На источном делу Рудина, а у подножју источних брда, Турска власт формира муслиманско насеље звано махала или мала. У непосредној близини на североисточном делу махале, подижу кулу и утврђење. Остатак, то јест западни део поседа Бана Будеца, по традицији припао је његовој кћери и његовим унуцима по женској линији, то јест, Милићевој породици.

Расељавање Милићеве породице

Након убиства Бана Будеча, тада ријетко насељено становништво у Билећким Рудинама и ширим просторима, склонило се у брдско планинска мјеста због заштите од турског зулума. У то вријеме и Милић своју породичну заједницу расељава на скровитија мјеста по рудинама, која су била погоднија за заштиту породица и посједа.

Тада се старији чланови Милићеве породице настањују јужније у пределу Крушевог Дола, а неки активнији чланови на источни предио изнад лијеве обале ријеке Требишњице, и то изнад љетњиковца Бана Будеча (Будучи) на предио звани "Бан", гдје је Милићева породица једном узвишењу дала назив "Јабуковац" као сјећање на ранија мјеста живљења својих предака на предјелу Јабука у Петровићима, и предио Краљеве Јабуке у Вељим Цуцама.

Са овог новог станишта Милићева породица штитила је своје југоисточне посједе од турског насртаја. Ти посједи водили су од ћуприје на ријеци Требишњици, па источно према Јабуковцу и даље ка Вучјем Долу и планини Тисовац. У то врије ме и породице средње браће настањују се на скровитије мјесто и формирају дом испод Тополе продоли, а породица најмлађег сина настањује се испод Орашја, што им је омогућило бољу породичну заштиту као и заштиту посједа од турских насртаја.

Кнез Милић са својим потомцима и родбином успешно се супротстављао честим турским насртајима. Међутим, у једном од окршаја са Турцима на планини Тисовцу пред крај XVII века кнез Милић је храбро погинуо. Милићеви потомци и браћа, место његове погибије означили су каменим обелиском, који се налази на југоисточном делу планине Тисовац, на узвишењу Цувик, на надморској висини 1202 метара. Обеликс је од природног камена, фиксиран у каменој стени, а његова висина је око 70 цм. Испред обелиск налази се природна монументална плоча дужине око 180 цм., а ширине 90 цм, док је дебљина плоче око 40 цм. Ово вишевековно означено место зове се "Милићев Мрамор".