Носећи у срцу безграничну љубав према своме роду, те стално мислећи на свој завичај и матицу као духовни рај, све више нам се буде жеље да упознамо ближу и даљу прошлост наших предака и сродника. Са великом љубављу и поштовању свога рода, уз Божје привиђење, усмерени смо тајанственом енергијом на истраживање генеалогије братства Милићевића.

На основу резултата истраживања сложеног братства, која су превазишла очекивања, као и истражених резултата похрањених докумената у манастирским и музејским ризницама и задужбинама, који су импресивни, те респектујући народну традицију, дошли смо до веродостојних доказа о нашој матици, прецима и сродницима.

Братство Милићевића формирало се у другој половини XVII века и води порекло од родоначелника Милића из Билећких Рудина, чији корени сежу од праоца Гојка Мрњавчевића из XIV века. Милићеви преци и сродници, у XIV вијеку, припадали су великом српском етносу, о чему сведоче бројни православни храмови, које су у XIV вијеку изградили Милићеви преци и сродници на просторима југоисточног српског царства, где су владали.

Етнолози, који су изучавали прошла времена, тврдили су да је српски етнос настао од словенских племена, која су у далекој прошлости живела по великим пространствима европског и азијског континента. Она су се померала према југоисточним пределима водећи дуге и тешке борбе са Аварима. Протеривање Авара са балканског простора, те њиховим поразом код Цариграда, Словенска племена почињу да се стално настањују на широким просторима Балкана.

Најновија мултидисциплинарна истраживања резултирала су значајним открићима за Србе као велики етнос, чије порекло датира из прастарог периода. Та открића заснована су на етнолошким доказима и археолошким открићима. У прастаро доба сви словенски народи називали су се Србима. Антички писци у својим делима писали су да су сви Словени Срби. О томе је писац Сиријан Робер записао: "Прастари Срби са доњег Дунава и од Црног Мора су преци свих Словена". Овај навод иде у прилог чињеници да су Срби, који су живели на просторима средњег и доњег слива Дунава били домицилан народ.

Слика: Српске средњовековне земље средином 10. века према спису О управљању царством цара Константина VII Порфирогенита

На просторима где су у прастара времена живели Срби оставили су трагове своје цивилизације. О српској култури и уметност из прастарог времена сведоче бројни нађени докази на локалитету Лепенског Вира, Бањице и др. и бројна открића, као што су: винчанско писмо, расчанско писмо. Винчанско писмо које је слично глагољском и ћириличном писму спада у најстарија писма. У њему се може препознати "србица", која представља најстарије писмо на свету и по узору на ово писмо, верује се да су настала писма у Европи и нека на Блиском Истоку. "Србица" представља прави и стварни израз писмености, и преко ње, у прастаром времену, ширио се утицај српске културе.

О Србима као старом народу, који је од давнина живео на просторима Балкана, и о његовој цивилизацији сведоче значајна археолошка открића, која указују да су српски корени у Подунављу.

У раном VII веку Срби су, на Балкану створили више држава чије су се границе брзо мењале, настајале и нестајале. Временом, Срби су се учврстили на одређеним територијама које су византијски историчари називали склавинијама и које су добиле имена или по српским племенима која су их насељавала или по већ затеченом имену те области, града или реке.

Већ од прве половине X века Срби су живели у неколико засебних мање-више чврстих политичких целина, а о томе нам даје сведочанство византијски цар и историчар, Константин VII Порфирогенит (912—959). У свом делу О народима или О управљању царством (De administrando imperio), Порфирогенит даје јасан опис територија које су Срби у његово доба насељали као и границе држава које су формирали [1] .

Поред обале Јадранског мора, од ушћа реке Цетине, до ушћа реке Бојане, српска племена формирала су неколико државних целина. Паганија, од ушћа Цетине до ушћа реке Неретве, област која је такође обухватала и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Хум, или Захумље, територија која се простирала од Неретве до залеђа Дубровника. Травунија, која се налазила од Дубровника до Боке которске (касније Требиње) са Конавлима. Дукља, држава која је обухватала територију од Котора па све до ушћа реке Бојане.

Северно од ових приморских српских земаља, одвојена планинским венцем, налазила се још једна српска држава коју су Порфирогенит и остали византијски историчари називали Србијом и коју су сматрали најважнијом од свих српских земаља. Србија се простирала на запад до реке Врбас, а на исток до долине Ибра, и у Порфирогенитово доба обухватала је и Босну. Северна граница Србије била је на реци Сави, и то између Врбаса и Дрине.

Босна и Србија ће се развијати као две засебне српске државе у средњем веку, исто као и Дукља и Хум, док су Паганија и Травунија током 9. и 10. века постале део Србије. У доба Немањића, све ове земље чиниће део Српског царства.

Од почетка XII века ранији назив државе Дукља је потиснуо назив Зета. Зетску државу је Стефан Немања ујединио с Рашком и од тада се она помиње као поморска земља. Она је била у саставу српског царства, преко два века и успевала је да очува своју аутономију и културу. Немањићи су зетску државу сматрали "дедовином". Тако у повељи хиландарском манастиру Стефан Немања каже: "Обнових своју дедовину и добих од морске земље Зету и њене градове". У дугом временском периоду Немањићи су владали Зетом и столовали у Скадру, а у пределу Горње Зете имали су своје летњиковце и ловишта. У Зети је и матица Гојка Мрњавчевића и постојбина његових бројних потомака, а међу њима и Милића из Билећких Рудина – родоначелника братства Милићевића.