Развој сложеног братства Милићевића, чији је родоначелник Милић, датира из XIV века, од Гојка Мрњавчевића. На основу предачког низа и доказа о Милићевим прецима и сродницима, у периоду од XIV до средине XVII века, формирана је генеалогија сложеног братства. Породични корени овог вишевековног разгранатог братства сежу од Гојкових родитеља, оца Мрње и мајке Груде, који су имали три сина Вукашина, Јована (Угљешу) и Гојка и ћерку Јелену.Према књизи Братства Вујачић, аутора Николе Симов Вујачића, исто порекло, као и породица Милићевић, имају и Вујачићи у Никшићу, Радовићи у Невесињу, Рогановићи у Цуцима, Кликовци у Зети, Делибашићи у Никшићу и Трепачким Рудинама, Антонијевићи, Вучетићи и Даковићи у Грахову, Поповићи из Боке, Перишићи у Голији, те Стевановићи, Цвијетићи и Лубурићи у Невесињу.

Дубровачки историчар Мавро Орбин (1563 — 1610) је записао да су се краљ Вукашин и његов брат Угљеша родили у Ливну од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао. Када је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га је љубазно примио у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко. Браћа Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша, који је водио рат с градом Солуном и дотерао га дотле да му је морао плаћати данак; и да га није смрт омела, њиме би потпуно загосподарио.

На владарском двору браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша су, према византијском историчару из друге половине 15. века, Лаонику Халкокондилу, били носиоци дворских титула пехарника и коњушара.

У првој половини XIV века југозападне пределе српског царства држали су српски кнезови. Пределом Грбаљ тада је владао кнез Бојковић, код кога су често долазили српски владари и властела. Према предању Грбаљски кнез је запазио наочитог, стаситог, смерног властелина Мрњу са изразито црним оштрим цртама, издвајао га од осталих и заволео га. Код Грбаљски кнез је радо гостовао и краљ Стефан Дечански (1276. – 1331. године) са својом породицом. На двору грбаљског кнеза са породицом и и осталом властелом често је боравила млада девојка Груба, ћерка краља Стефана Дечанског, сестра Душана Силног. Властелин Мрња у време боравка код грбаљског кнеза загледао се у девојку Грубу. Кнезу је било по вољи сто се наочити властелин загледао у вредну девојку, чије врлине, а посебно њену умесност и мудрост је запазио. Убрзо потом родбина момка и девојке сагласили су се да се та веза заврши брачном заједницом. То је било по вољи и грбљанском кнезу, па је ту везу благословио и она је крунисана по православном обичају.

Млади властелин Мрња након женидбе ћерком краља Стефана Дечанског за стално се настањује у Косови Луг, предео где су немањићки владари имали своје летњиковце. За време владавине Душана Силног Горњом Зетом, пределом Косовог Луга управљао је властелин Мрња. Мрња и Груба су ту основали свој дом и развили породицу у којој су имали синове: Вукашина, Јована и Гојка.

Како су синови Мрњини и Грубини временом стасавали, одлазили су код свог ујака на царски двор, где су се васпитавали и учили вештинама. Њихов ујак, цар Душан, када су одрасли и припремили се за управљање властелинским поседима, најпре им је дао на управљање скадарску област са столним градом Скадром. Касније уз скадарску област добили су на управу Горњи и Доњу Зету. Иако им је столно место био Скадар, они су и даље одржавали своје поседе у Косовом Лугу, где су им живели родитељи, а на том простору имали су своје дворце и летњиковце.

ЛОЗА МРЊАВЧЕВИЋА

Историографија није јасно расветлила корене, порекло, као ни све личности породице Мрњавчевића. У историографији је о браћи Мрњавчевић, Вукашину и Угљеши, у основи све разјашњено, како о државничким улогама, тако и о њиховим приватним животима, али о најмлађем брату Гојку готово да нема ни речи.

Вукашин Мрњавчевић

Био је српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године. Рођен је у Ливну или Благају на Неретви. После смрти цара Душана, током владавине његовог наследника Стефана Уроша V Немањић (1355 — 1371) долази до постепеног осипања владарског ауторитета. Цар Урош је изгубио подршку српске властеле у рашким крајевима, нарочито после смрти најмоћнијег велможе, владара западних крајева Царства, кнеза Војислава Војиновића, али се затим окренуо Мрњавчевићима, као најмоћнојој породици у тзв. грчкој земљи. Цар је прво Вукашину доделио високу титулу деспота, а у септембру или августу 1365. Вукашин је крунисан за краља како би деловао као савладар цара Уроша. Вукашин се 1369. политички разишао с све немоћнијим царем, а већ 26. септембра 1371. године је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у Черномену у походу предузетом против Османлија. У народној традицији Вукашин је неправедно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша.

Угљеша Мрњавчевић

Био је српски деспот и брат краља Вукашина Мрњавчевића. Угљеша је имао титулу господара српских земаља, Грчке и Поморја. Био је деспот у Серској области од 1356. до 1371, преузевши ту титулу од царице Јелене, мајке цара Уроша последњег српског цара из династије Немањића. Цариградски патријарх је споменуо у писму из 1371. да је Угљешина област била око доњег тока Струме. Са својим братом Вукашином је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо је у Маричкој бици 26. септембра 1371. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име Јефимија), која је извезла Похвалу кнезу Лазару. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.

Јелена Мрњавчевић

или Јефимија, прва српска песникиња и списатељица, рођена је око 1350. године, као кћи угледног ћесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје деспотица. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти сина, који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац. Страшне трагедије које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу. После погибије мужа, замонашила се и преша у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године. Умрла је после 1405. године.

Гојко Мрњавчевић

(1355 - 1371) најмлађи брат краља Вукашина и деспота Угљеше, имао је титулу великог војводе и функцију логотета (обављао улогу шефа дворске канцеларије) у српском царству. О њему се пева у епским песмама, где се помиње као Војвода Гојко, командант српске војске у бици на Марици против Отоманске империје, заједно са своја два брата.Војвода Марко Миљанов у свом дјелу Племе Кучи каже да је Гојко Мрњавчевић био син Мрње. Имао је сина Ненада, а овај сина Грчу, те да је Грча имао сина Панта. Код Тома Оравца имамо нешто другачији опис Гојкове породице. Он каже да је тај Гојко Мрњавчевић имао сина Марка, а овај, опет, Гојка.Гојко је кегендарна личност коју предање уздиже на престоље родоначелника Мрњавчевића у околини Скадра. У свом раду о етногенези Куча пуковник М. Јокановић такодје истиче Гојка Мрњавчевића као родоначелника тога рода у околини Скадра и претка Старих Куча. Он је оснивач зетске престонице и градитељ Скадра на Бојани. У епској песми "Зидање Скадра" Гојко је сам сахранио своју младу супругу живу у зидове Скадарске тврђаве, као жртву која је захтевана од планинских вила.

Марко Мрњавчевић (Марко Краљевић)

(око 1335–1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу, познатом као Прилепско краљевство. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко.  Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. 

Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.

ГРБ MРЊАВЧЕВИЋА

На сребрном штиту се налази црвени крст, око њега четири плава оцила окренутих ка њему, а преко крста, у центру штита, сребрни двоглави орао. Над штитом је кацига а на кациги краљевска круна из које се појављује гола женска фигура која у десној руци држи заставу. Заставу коју жена држи је по висини подељена на црвену и белу половину а преко ње је двоглави орао са по круном на обе главе, такође по висини подељен на црвену и белу половину али у контра бојама. Верује се да је женска фигура у челенци грба приказ виле Равијојле, која често у српским епским песмама прати Марка Краљевића тј. принца Марка Мрњавчевића.

Грб Мрњавчевића приказан је још у Фојничком грбовнику из године. Грб краља Вукашина приказао је и Мавро Орбин у свом делу "Ил регно дегли Слави" објављеном 1601. Грбовник Коренића-Неорића показује оцила готово идентичним са онима на дечанском полијелеју, што сведочи да је састављач Охмућевићевог грбовника био упознат са елементима српске хералдике (1595).

Појављује се и другачија верзија грба Мрњавчевића. Овај грб је конструисан је на основу печата краља Вукашина од 5. априла 1370, а од првог грба разликује се по томе што је на штиту једноглави орао и што је у челенци женска глава са круном и минђушама, веома слична портретима краљица на српским фрескама 14. века. Јастучић испод женске главе је украшен на сваком углу са по три куглице.

ПОСТОЈБИНА МРЊАВЧЕВИЋА

Постојбином Мрњавчевића, бавили су се бројни историчари, чији су резултати истраживања слични или идентични.

У доњем току леве обале реке Сушице налази се засеок звани Мрњавчевића Груда, која се по предању сматра стаништем породице Мрњавчевића, који су опевани у народном епу. На основу сачуваних повеља браћа Мрњавчевићи родили су се у Горњој Зети у месту Мрње, где су били видни остаци старих грађевина. Исто тако у близини Орје Луке, поред обале реке Зете, били су видни трагови кућишта.

У свом раду " Бјелопавлићи и Пјешивци" (Српски етн. зборник 27, Београд 1923.) Петар Шобајић наводи: "Постоји предање да су Мрњавчевићи били из Косова Луга". Исто тако Шобајић наводи да је на пределу Косова Луга живео Мрња, који се оженио Грубом, сестром цара Душана.

Чувени истраживач Павле Ровињски у свом раду "Историја Црне Горе" навео је да се иза два врха планине Гарца налази место које се зове Мрњин, а у народној традицији задржало се памћење да су на том пределу били катуни Мрњавчевића, као и да су ту неки од његових потомака, због турског зулума, крајем XIV века напустили Скадар и ту нашли своје уточиште.

Поред ових доказа о постојбини браће Мрњавћевића у Косовом Лугу сведочи и Трзичка повеља у којој пише да је Марко Краљевић, син краља Вукашина, рођен у Горњој Зети, у месту Мрњаку.

Исто тако историчар Ристо Ковијанић пише да је родно место Марка Краљевића у Косовом Лугу, на левој страни доњег тока реке Сушице на Мрњавчевића Груди.

КОСОВИ ЛУГ ПОСТОЈБИНА МИЛИЋЕВОГ ПРАОЦА ГОЈКА МРЊАВЧЕВИЋА

На основу повеља и истражених доказа Мрња и Груба живели су у пределу Косовог Луга. У Косовом Лугу родио се и њихов најмлађи син Гојко. Косови Луг је матица Гојка Мрњавчевића, а постојбина његових бројних потомака, а међу њима и Милића – родоначелника Милићевића из Билећких Рудина.

Свеобухватним истраживањем вишевековног временског периода дошли смо до веродостојних доказа да је Милић Властелиновић родоначелник братства Милићевића, био син Радов, унук Јованов и праунук Андрије Мрњавчевића, који је живео у XVI веку на Ублима у Кучкој нахији. Андријин отац Крсто, по предачком низу, био је потомак Алексе (Леса) Пантова, Панто је био Ненадов, Ненад Гаврилов, а Гаврило је био син великог војводе Гојка Мрњавћевића.

На основу истражених докумената Гојко је био праотац Милића Властелиновића, родоначелника Милићевића. Дакле, у Косовом Лугу је постојбина Милићевих предака.