Завичаји братства Милићевића

Расељавање и дислоцирање Милићеве породичне заједнице након убиства Бана Будечана више скровитих мјеста по простору Рудина је уствари формирање завичаја породица Милићевић. У вишевјековном периоду Милићевићи који воде поријекло из Билећких Рудина из друге половине XVII вијека, су се раселили широм Херцеговине, Србије и света и формирали бројна нове завичаје.

 

 

Расељавање Милићевића из Старог завичаја

Након погибије родоначелника Милића на планини Тисовац, крајем XVII вијека, од стране Турака, настаје расељавање дијела Милићеве породице и то најприје са предјела "Бан" поред Јабуковца у источном правцу. Процес расељавања се повећава из матице и новоформираних завичаја након убиства кнеза Мића у другој деценији XVIII вијека. Тада породице и појединци потомака кнеза Мића, уз краће задржавање у предјелу Никшића, настањују се на брдско планински предио у близини Пријепоља. којему су дали топографски назив "Јабука", на сјећање својих претходних завичаја.

Породице Милићевића због турских злодјела крајем четврте деценије XVIII вијека напуштају своју матицу и завичај у Билећким Рудинама и настањују се на предио Бирча, гдје формирају своју нову насеобину Милиће. Исто тако, потомци средњег брата Милуна напуштају своју матицу и завичај у Рудинама и настањују се у западно село Шобадине, а касније и у ново формирано село Боденик, гдје временом формирају нове завичаје. У то вријеме и породице најмлађег брата Јована дефинитивно напуштају своју матицу и завичај и настањују се у западно село Звијерину у коме формирају свој нови завичај. У брдским селима породице Милићевића брзо су се развијале и шириле у значајно братство, а због економских и других разлога расељавале су се у различите правце.

Процес расељавања у друга места породица и појединаца из братства Милићевића крајем XVIII века се наставља из различитих разлога. Крајем XVIII вијека појединци из братства Милићевића, који су тада живјели на Боденику, расељавају се у Фатницу и формирају нови завичај у засеоку Калац, док су се други населили у Засаду у пределу Дабра, те у Лакат у предио Невесиња, као и у Плану, Ракитину код Мостара у засеоке Ратклечане и Врпоље, где Милићевићи формирају своје нове домове и завичаје. О узроку ових досељавања говори и предање М. Милићевића из Засаде (Дабра), који каже: "Било је пет брата који су некада живели у Подосоју. Један од те браће случајно се нашао у Билећи када је неки бег на коњу пролазио кроз то место. Он убије бега. Не знам да ли је то било из освете или можда сто му се учинило да бег има дукате. Када се то десило, за њега и његову браћу настала је опасност од турске освете. Једно време он и његова браћа су се скривали по брдима. Брат који је убио бега, суочен са свим опасностима за себе и своје ближње, одлуци се за најгоре и изврши самоубиство негде у близини где се касније подигла Рајова чатрња на Граници. После свега тога његовој браци се досади скривање и страх од турске освете па се раселе у правце Фатнице, Дабра и Невесиња. Тада два брата Дјуро и Сава дођу у Засад, ту се настане и оснују своје породице. Трећи брат Кико досели се у Фатницу и насели се у селу Калац. Четврти брат Стеван продужи још даље пут , пут Невесиња и настани се у селу Лакат". Ову причу много пута је причао човек из Засаде који је живео 110 година. Скоро идентично предање истог дана је испричао Јевто Милићевић из села Калац, старац од 90 година. Јевтово казивање било је уверљиво, јер је било приметно да га још слузи памћење. Поред осталог, старац Јевто рече: "Ми смо из овог села, у прошлим временима, за време бројних буна и ратова, а због турских зулума и злочина морали много пута бежати и бивали смо по избеглиштву у Црној Гори и Србији. Када би се ситуација смирила и рат завршио, ми смо се поново враћали у своје село, на своја имања и својим кућама. Некада је у овом селу било доста наших породица и чељади, а сад нема. Многе породице су се раселиле, а и појединци. Наших има доста на Хргуду изнад Стоца".

Крајем XVIII и почетком XIX века наставља се и то све више из економских разлога, процес расељавања братсва Милићевића и формирања нових завичаја. У том периоду раселиле су се неке породице и појединци у Мостарску област, Љубиње, Гацко итд. Те породице и појединци су се настанили у Ракитину, код Мостара, у села Раклецане и Врпоље, Худбину код Мостара, Домановице, Меданице у Гацко, Плану код Билече и друга места. Неке од ових породица у току XIX века, тражећи сигурнија и боља места за живот, наставиле су се расељавати како по Херцеговини и Босни, тако и по Србији и другим земљама.

Иако је процес расељавања породица Милићевић, у појединим периодима, био интензиван, братство се и даље брзо развијало и њихова се популација стално увећавала. У прилог томе је и навод Ј. Дедијера који истиче: "Породици Милићевића у XIX веку сачињавале су већи део становништва у Билећкој и Звијеринској општини". Милићевиће, Дедијер, у свом раду назива племеном, што је сири појам од братства, а подразумева и своју територију. Појам племе, који се односи на Милићевиће, с етнографског становишта, имао је утемељење, јер су живели у више села као већинско становништво, и у матици која је територијално од друге половине XVII до средине XVIII века била посед Милићевића, на којем су они били већинско становништво. Уважавајући етнографске норме истраживач Ј. Дедијер у свом раду "Билецке Рудине" наводи да Војиновићи на Бијелим Рудинама, који су се доселили са Боденика потичу од племена Милићевића.

У другој половини XIX века процес исељавања Милићевића се знатно смањио, а исто тако процес досељавања нових породица у Билецке Рудине био се скоро обуставио. Преостале муслиманске породице које су се на тим просторима задржале све до аустро-угарске окупације, по Берлинском конгресу раселиле су се у Босну и Турску. Дедијер о том периоду пише: "Зна се да су стари досељеници све до аустријске окупације имали своје земље". Та Дедијерова констатација искључиво се односи на Милићевиће, који су на просторима Билечких Рудина били домицилно становништво, јер су били поседници (власници) тих простора од друге половине XVII века, па до аустријске окупације, када је дошло до бесправне узурпације од стране кметова и агинских слуга.

Окупацијом Босне и Херцеговине од стране аустро-угарске монархије на просторима Херцеговине настају знатно измењене прилике. То су биле сложене и отезане прилике за братство Милићевића. Аустро-угарска власт спроводи делимичну реформу на окупираним просторима, а на неправедним законским основама, сто погађа раније земљопоседнике овог братства. Насилно одузете поседе од стране турске власти у току XVIII века од Милићевића, аустроугарска власт незаконитом реформом омогућава продају тих поседа незаконитим власницима, тј беговима и агама, који су их уствари насилно и у крви отели. Исто тако аустроугарска окупаторска власт омогућила је да кметови и слуге ага и муслиманских породица узурпирају поседе на којима су радили као најамна снага. Ова неправда од стране аустроугарске власти, за братство Милићевића била је ништа мање неправедна и сурова од турске власти. Све је то проузроковало додатне тешкоће и њихову економску несигурност, сто је имало за последицу нови процес њиховог расељавања из околине Билеће и ширег подручја Херцеговине у различита места Србије, а посебно Косова и Метохије, као и у Сједињене Америчке Државе.

Процес расељавања у различита места Косова и Метохије постаје интензиван крајем друге деценије XX века па надаље . У том периоду из економских разлога иселили су се следећи Милићевићи: Андрија у Танкосице, Благоје у Урошевац, Богдан у Муховце, Божидар у Нову Шумадију, Васо у Суви До, Владимир у Бујанце, Владо у Староградско, Влајко у Острог, Гаврило у Девет Југовића, Гасо у Муховце, Гојко у Насип, Гојко у Суви До, Дусан у Насип, Ђорђо у Насип, Ђоко у Насип, Илија у Насип, Илија С у Насип, Јефто у Суви До, Јован у Насип, Јово у Суви До, Лука у Херцегово, Максим у Девет Југовица, Марко у Суви До, Мато у Девет Југовића, Милан у Бујанце, Миле у Урошевац, Милован у Насип, Мирко у Девет Југовића, Митар у Танкосице, Михаило у Херцегово, Никола Р. у Насип, Никола у Подујево, Никола у Староградско, Новак у Девет Југовица, Новица у Насип, Обрен у Суви До, Павле у Девет Југовића, Павле у Бицине, Петар у Суви До, Петар у Бујанце, Петруса у Дјурковце, Радисав у Подујево, Радован у Девет Југовића, Раде у Староградско, Рајко у Танкосице, Саво у Суви До, Секуле у Јабланицу, Симо у Дјурковце, Симо у Насип, Стана у Подујево, Тодор у Девет Југовића, Томо у Магуре, Спиро Г у Суви До, Спиро С у Суви До, и Спиро у Насип. Овај масовни процес расељавања Милићевића у Краљевину Југославију био је условљен економским разлозима, јер је народ у Херцеговини био осиромашио од дугог турског ропства, аустроугарске експлоатације и исцрпео се током I Светског Рата. У току спровођења аграрне реформе у Краљевини Југославији дошло је до расељавања из пренасељених пасивних предела у ненасељене и богатије области. У периоду пред II Светски рат, у Краљевини Југославији, расељавање је знатно спласнуло.

У току II Светског рата народ у Херцеговини је од дугог и тешког ратовања био знатно исцрпљен, па је након ослобођења из економских разлога и спровођења колонизације нове југословенске власти настао нови процес расељавања из Херцеговине у Војводину. Тада су бројне породице Милићевића, тешка срца, напустили своје завичаје у Херцеговини и населили се на бројна ретко насељена места Војводине.

Током друге половине XX века, у време стабилних политичких и економских прилика у СФРЈ, расељавање је скоро било ишчезло, све до последње деценије када је почела сецесија бивших југословенских република. То је имало за последицу градјански рат на верској основи. У Хрватској рат је почео августа 1990. године, а Босну и Херцеговину рат је захватио од септембра 1991. године, који је трајао све до краја новембра 1995. године. Ови ратови били су ужасно разарајући, са непредвидивим далекосежним последицама. Националистичке екстремне странке, које су се лидерски наметнуле народу са својим погубним нецивилизованим програмима и циљевима, довели су до крваве арене у којој су недужни платили данак. На ратом захваћеним западним просторима, како у Хрватској, тако и Босни и Херцеговини. Србима је претила опасност до уништења, па су били принудјени да напусте своје домове и пребивалишта, и раселе се у различите правце, у тежњи да се спасе од ратних разарања. У току тих дугих ратних збивања бројне породице и појединци попримају статус избеглица и расељених и у већини постају социјално угрожени. У том периоду бројне породице и појединци Милићевићи, који су живели на просторима Хрватске и у западним просторима Босне и Херцеговине, због угрожености напуштају своје домове и имања и расељавају се према источним просторима бивше СФРЈ, тражећи за себе и своје породице спас и сигурнија места за живот. Због свих ових дешавања дошло је до великог померања породица Милићевића са западних према источним пределима бивше СФРЈ, и расељавања у прекоокеанске земље.

У другој половини XIX века процес исељавања Милићевића се знатно смањио, а исто тако процес досељавања нових породица у Билецке Рудине био се скоро обуставио. Преостале муслиманске породице које су се на тим просторима задржале све до аустро-угарске окупације, по Берлинском конгресу раселиле су се у Босну и Турску. Дедијер о том периоду пише: "Зна се да су стари досељеници све до аустријске окупације имали своје земље". Та Дедијерова констатација искључиво се односи на Милићевиће, који су на просторима Билечких Рудина били домицилно становништво, јер су били поседници (власници) тих простора од друге половине XVII века, па до аустријске окупације, када је дошло до бесправне узурпације од стране кметова и агинских слуга.

Јевто Дедијер

Окупацијом Босне и Херцеговине од стране аустро-угарске монархије на просторима Херцеговине настају знатно измењене прилике. То су биле сложене и отезане прилике за братство Милићевића. Аустро-угарска власт спроводи делимичну реформу на окупираним просторима, а на неправедним законским основама, сто погађа раније земљопоседнике овог братства. Насилно одузете поседе од стране турске власти у току XVIII века од Милићевића, аустроугарска власт незаконитом реформом омогућава продају тих поседа незаконитим власницима, тј беговима и агама, који су их уствари насилно и у крви отели. Исто тако аустроугарска окупаторска власт омогућила је да кметови и слуге ага и муслиманских породица узурпирају поседе на којима су радили као најамна снага. Ова неправда од стране аустроугарске власти, за братство Милићевића била је ништа мање неправедна и сурова од турске власти. Све је то проузроковало додатне тешкоће и њихову економску несигурност, сто је имало за последицу нови процес њиховог расељавања из околине Билеће и ширег подручја Херцеговине у различита места Србије, а посебно Косова и Метохије, као и у Сједињене Америчке Државе.

Процес расељавања у различита места Косова и Метохије постаје интензиван крајем друге деценије XX века па надаље . У том периоду из економских разлога иселили су се следећи Милићевићи: Андрија у Танкосице, Благоје у Урошевац, Богдан у Муховце, Божидар у Нову Шумадију, Васо у Суви До, Владимир у Бујанце, Владо у Староградско, Влајко у Острог, Гаврило у Девет Југовића, Гасо у Муховце, Гојко у Насип, Гојко у Суви До, Дусан у Насип, Ђорђо у Насип, Ђоко у Насип, Илија у Насип, Илија С у Насип, Јефто у Суви До, Јован у Насип, Јово у Суви До, Лука у Херцегово, Максим у Девет Југовица, Марко у Суви До, Мато у Девет Југовића, Милан у Бујанце, Миле у Урошевац, Милован у Насип, Мирко у Девет Југовића, Митар у Танкосице, Михаило у Херцегово, Никола Р. у Насип, Никола у Подујево, Никола у Староградско, Новак у Девет Југовица, Новица у Насип, Обрен у Суви До, Павле у Девет Југовића, Павле у Бицине, Петар у Суви До, Петар у Бујанце, Петруса у Дјурковце, Радисав у Подујево, Радован у Девет Југовића, Раде у Староградско, Рајко у Танкосице, Саво у Суви До, Секуле у Јабланицу, Симо у Дјурковце, Симо у Насип, Стана у Подујево, Тодор у Девет Југовића, Томо у Магуре, Спиро Г у Суви До, Спиро С у Суви До, и Спиро у Насип. Овај масовни процес расељавања Милићевића у Краљевину Југославију био је условљен економским разлозима, јер је народ у Херцеговини био осиромашио од дугог турског ропства, аустроугарске експлоатације и исцрпео се током I Светског Рата. У току спровођења аграрне реформе у Краљевини Југославији дошло је до расељавања из пренасељених пасивних предела у ненасељене и богатије области. У периоду пред II Светски рат, у Краљевини Југославији, расељавање је знатно спласнуло.

У току II Светског рата народ у Херцеговини је од дугог и тешког ратовања био знатно исцрпљен, па је након ослобођења из економских разлога и спровођења колонизације нове југословенске власти настао нови процес расељавања из Херцеговине у Војводину. Тада су бројне породице Милићевића, тешка срца, напустили своје завичаје у Херцеговини и населили се на бројна ретко насељена места Војводине.

Током друге половине XX века, у време стабилних политичких и економских прилика у СФРЈ, расељавање је скоро било ишчезло, све до последње деценије када је почела сецесија бивших југословенских република. То је имало за последицу градјански рат на верској основи. У Хрватској рат је почео августа 1990. године, а Босну и Херцеговину рат је захватио од септембра 1991. године, који је трајао све до краја новембра 1995. године. Ови ратови били су ужасно разарајући, са непредвидивим далекосежним последицама. Националистичке екстремне странке, које су се лидерски наметнуле народу са својим погубним нецивилизованим програмима и циљевима, довели су до крваве арене у којој су недужни платили данак. На ратом захваћеним западним просторима, како у Хрватској, тако и Босни и Херцеговини. Србима је претила опасност до уништења, па су били принудјени да напусте своје домове и пребивалишта, и раселе се у различите правце, у тежњи да се спасе од ратних разарања. У току тих дугих ратних збивања бројне породице и појединци попримају статус избеглица и расељених и у већини постају социјално угрожени. У том периоду бројне породице и појединци Милићевићи, који су живели на просторима Хрватске и у западним просторима Босне и Херцеговине, због угрожености напуштају своје домове и имања и расељавају се према источним просторима бивше СФРЈ, тражећи за себе и своје породице спас и сигурнија места за живот. Због свих ових дешавања дошло је до великог померања породица Милићевића са западних према источним пределима бивше СФРЈ, и расељавања у прекоокеанске земље.

"Крајем XVIII и почетком XIX века наставља се и то све више из економских разлога, процес расељавања братсва Милићевића и формирања нових завичаја. У том периоду раселиле су се неке породице и појединци у Мостарску област, Љубиње, Гацко итд. Те породице и појединци су се настанили у Ракитину, код Мостара, у села Раклецане и Врпоље, Худбину код Мостара, Домановице, Меданице у Гацко, Плану код Билече и друга места. Неке од ових породица у току XIX века, тражећи сигурнија и боља места за живот, наставиле су се расељавати како по Херцеговини и Босни, тако и по Србији и другим земљама."

Иако је процес расељавања породица Милићевић, у појединим периодима, био интензиван, братство се и даље брзо развијало и њихова се популација стално увећавала. У прилог томе је и навод Ј. Дедијера који истиче: "Породици Милићевића у XIX веку сачињавале су већи део становништва у Билећкој и Звијеринској општини". Милићевиће, Дедијер, у свом раду назива племеном, што је сири појам од братства, а подразумева и своју територију. Појам племе, који се односи на Милићевиће, с етнографског становишта, имао је утемељење, јер су живели у више села као већинско становништво, и у матици која је територијално од друге половине XVII до средине XVIII века била посед Милићевића, на којем су они били већинско становништво. Уважавајући етнографске норме истраживач Ј. Дедијер у свом раду "Билецке Рудине" наводи да Војиновићи на Бијелим Рудинама, који су се доселили са Боденика потичу од племена Милићевића.

Завичаји братсва Милићевића у IXX веку

У вишевјековном периоду Милићевићи који воде поријекло из Билећких Рудина из друге половине XVII вијека, формирали су бројна насеља - завичаје, па је о свима њима немогуће овом приликом дати основне карактеристике. Стари завичаји описани су у контексту чистог братства Милићевића, па ће у овом дијелу наша пажња бити усмјерена на основне карактеристике завичаја које су Милићевићи формирали и у њима живјели у току XIX вијека.

Село Граница налази се сјеверозападно од Билеће. Средином XIX вијека предак Милићевићи се доселио са Боденика и настанио у село Границу. Ово село простире се на кршовитој заравни, коју са три стране окружују брда. Са јужне стране налази се брдо Илина Глава, са југозапада Водена Градина, а западно од села Границе налази се Букови Врх, и са сјеверозапада се налазе Осмић Гомиле. Источно и сјевероисточно од села Границе је отворен простор. Ово је млађе село, које се састоји од више засеока. У овом селу поред Милићевића живе и друге породице. Милићевићи на Граници живе у засеоку Мерчевина, Павловина и Тријенсла. Овдје се Милићевићи узајамно ословљавају по својим прецима и то: Шуковићи, Дрековићи, Павловићи, Савићи, док Рајови потомци немају псеудонима.

На подручју Фатнице, поред савременог пута, а на двадесетом километру од Билеће у правцу Стоца налази се засеок Калац. У овај засеок крајем XVIII вијека доселио се Кико Милићевић са Боденика и у њему развио породицу. Испод насеља Фатнице и засеока Калац извире ријека Обод, која тече пољем а потом понире код села Пађени, да би се поново појавила испод Билеће. То извориште је раније формирало ријеку Требишњицу, а последњих деценија шири простор низводног тока Требишњице претворен је у акумулационо језеро. На ријеци Обод, у прошлом периоду, радило је више воденица за мљевење жита. Предио Фатнице и засеока Калца има добру водоснабдјевеност захваљујући бројним изворима питке воде. Испод насеља Фатнице и Калца простире се дуго крашко Фатничко Поље величине око 25 km2. У току јесени ријека Обод плави Фатничко Поље на коме се вода језери до касно у прољеће, а потом се природно исушује. Плављење поља и дуго задржавање воде на њему, на овом простору, у знатној мјери отежава развој пољопривреде. До средине двадесетог вијека у Клацу је живјело око 150 становника, а потом је настао процес расељавања из економских и других разлога, да би ово насеље крајем двадесетог вијека остало скоро ненасељено. У Кaлацу су осим Милићевића живјеле и друге породице и то: Бабићи, Радуловићи, Шаренци, Овчине, Чомићи и др.

Село Хргуд налази се на правцу од Берковића према Стоцу. Раније је ово село припадало општини Столац, а од деведесетих година двадесетог вијека припада новоформираној општини Берковић. Географске карактеристике село Хргуд чине брдско планинским са надморском висином од 1.110 m чији је највисочији врх Парич. Ово село састоји се од Доњег и Горњег Хргуда са више засеока. У неким од ових засеока живе Милићевићи и то у: Врањ Долу, Ћуковој Греди, Бокуљи и Градини. Породична традиција памти да се на Хргуд доселио Мићо Милићевић у другој половини XVIII вијека и по њему се потомци називају Мићићи. Становништво Хргуда се бави пољопривредом и то у знатној мјери сточарством, јер за то постоје повољни природни и климатски услови. Становништво овог села последњих деценија двадесетог вијека, из економских разлога, раселило се у урбане средине, што је имало за последицу да поједини засеоци остану са старачким домаћинствима. На Хргуду поред породица Милићевић живе и друге породице и то: Будинчићи, Беловићи, Драганићи, Вулићи, Муратовићи, Михићи, Гордићи, Шакоте и др.

Село Меданићи у којем живе Милићевићи налази се у гатачкој општини. Преци Милићевића у ово село дошли су у XIX вијеку из Рудина (околина Билеће). Истраживач Ј. Дедијер у свом раду: "Херцеговина" наводи да су браћа била пошла у Босну, па су се задржали код породице Гачића. У овом селу браћа су за стално остала, те су се настанили и формирали своје породице од којих се развио нови огранак братства Милићевића. Село Меданићи лоцирано је са обадвије обале ријеке Парењак на предјелу доњег питомог поља. У овом селу постоје повољни природни услови за пољопривредну производњу. Посебно су повољни услови за узгој пчеларства, па се становници овог села у знатној мјери баве пчеларством.